Tako je moralo biti

 

 

U poslednje vreme sam u nekoj blagoj depresiji. Odavno nisam bio u depresiji. Konkretno: ponovo sam se razočarao u ženski rod.

Voleo sam (i još uvek volim) tip žene kao što je, na primer, Aleksandra Slađana Milošević. Nemojte me držati za reč, ne poznajem je lično, to sam uzeo kao primer. Volim razne profile žena, ali, recimo, da je to tip žene koji me je najviše privlačio, uznosio, pokretao, nudio nešto “novo”, tobože “razbijao tabue”, kao i monotoniju dosadnog, glupavog i precenjenog matrijarhata. Slobodna, hrabra, žena spremna na mnogo šta, “emancipovana” (ne znam samo od ćega, haha), koja tobože “zna šta hoće”,  inteligentna, “pametna žena”, žena “širine duha”, žena sa raznim interesovanjima, koja voli stvari koje i muškarci vole, sa kojom “imaš šta da pričaš”, “feministkinja”......

Međutim.....

Poučen iskusvom i lucidnošću, shvatio sam (po ko zna koji put se potvrdilo, ali, eto, zaboravi se) da je to sve maska, laž, prevara mozda najveća u istoriji čovečanstva. Čast izuzecima ako postoje (biće mi čast da upoznam neku takvu) ali, generalno, to je jedna veeeliiika prevara i zabluda! A ja sam dozvolio da se inficiram tom glupošću. Ne, nisu to nikakve žene. I nikakav ideal žene.  A kamoli ljudi. Sve je to puko dokazivanje (i ništa više od toga), njihovi međusobni ratovi u čemu je sve sredstvo (nema ljubavi)...i ništa drugo. A gde je tu ljubav? Da li su kadre za to? U životu nisam sreo još ženu koja je kadra da prevaziđe tu najlažniju ideologiju zvanu feminizam. I ne zanima me više. Kao da je to toliko važno i nužno u životu. Ma zabole me, bre. Neka idu na neku drugu planetu pa neka tamo “ratuju”, igraju svoje jadne “igrice” i prosipaju laži. Uostalom, to se već zna, ali se zaboravlja. Meni to ne treba. Šta imam od žene koja je u tom fazonu? Ništa. Gubljenje vremena. Tako mi vraćaju je li? Tako vraćaju tipu koji je jedan od retkih koji voli takav tip žene? Baš im hvala. Mene zanimaju konkretne i praktične stvari. Dosta mi je njihove priče, dokazivanja, “karijera”, foliranja, pretvaranja, i bljuvotina. Kad se dotakne tema međupolnih odnosa - ista priča. Ne znam da li danas uopšte postoji žena koja voli muškarca, poštuje ga i ceni kao ličnost, kao biće? Gde je muškarac u celoj njihovoj priči? Ljubav mene interesuje. To mene zanima, a ne njhove pričice. Koliko su kadre i spremne da pruže ljubav? Ne lažnu, već onu pravu, istinsku? Pri tom neću da objašnjavam šta je to. To je osećaj koji ne može da se objasni. Nebitna je dužina trajanja i oblik (drugarstvo, prijateljstvo, partnerstvo), bitno je da postoji isinski odnos između dve osobe. I polna ljubav se podrazumeva, naravno (u slučaju partnera, posebno) . Ne znam šta je to toliko teško nekima da pruže ljubav? Za to ti ne trebaju nikakva “prava”. Usuditi se voleti? Kakve veze to ima sa pravima, pobogu! Ko to može da ti zabrani? I to tupljenje sa “pravima”: kao da muškarac ima (ili je ikad imao) “sve”, pa je kao on neki “car”, pa će žena kada dobije sve to isto kao da bude “srećna”. Kao da je muškarac nešto posebno srećan, je li? E, drage moje, nemate vi pojma. Malo ljubavi je dobio muškarac. A to je veoma bitno. Ali, dobro, to je još jedna podmetačina o kojoj neću više da pišem. Ne zanima me.  

Da, protiv ljubavi su se one okrenule: protiv nečega najlepšeg! Ljubomorne kučke najobičnije – eto, to su one! Neka hvala, takve meni ne trebaju. Šta imam od njih? Laž, prevaru, opsenu? Šta će mi to? Po svemu sudeći, moraću PONOVO da se okrenem protiv njih, da bacim rakavicu tom feminističkom ološu (posebno u sebi samom)!. Jer mi je dosta tih laži! A ko će drugi da to uradi ako ne onaj koji je prezro baš ono što voli – drugim rečima, “onaj koji voli”? Da....moram to da uradim, nemam kud. Tako će biti do daljnjeg, dok se ne desi nešto neslućeno, nešto izvanredno. Jer, mogućnost uvek postoji. 

Ne znam više šta volim: nikad nisam voleo “domaćice”, “velike majke”, a bogami više me ne zanimaju ni te “moderne” žene, polu-žene, polu-ljudi. Neka hvala. Možda želim nešto što ne postoji. Moguće.  

Zaista ne mogu da razumem današnje vreme, tu pasivnost među polovima. Zaista ne vidim potrebu i nužnost takvog stanja. Nisam kadar da opravdam i iskupim ovo vreme. Buduće generacije će to svakako učiniti ali ja sada...nema šanse. A i zabole me baš.

Gde si sada moja Animo? Imaš li nešto da mi kažeš? Animus? Gde ste? Imate li neku poruku za mene? Jooooooj, ubi me ova depresija, slabo mi se nešto javljaju te svari. :D  smiri se, čoveče, opusti se malo! Aaaarrrgghhhhhh! Grrrrrrrrrr! 



About the Author

Ako Vam se članak svideo, pročitajte i ostala moja razmišljanja i stavove o životu (duhovnost-psihologija-međupolni odnosi). Prijavite se takođe na RSS vesti.

Izvor: http://www.kristali.rs/profile/newmystic-13.html